Полицајци из Витине у новим и испегланим
униформама активно су учествовали у рушењу споменика посвећеног
антифашистичкој борби. Било их је довољно да стану испред споменика,
позову појачање, зауставе варварство
Витина: багером на споменик
Зјапи црна рупа уместо олтара сиротињске црквице у Милошеву код
Обилића. Сагорео је потпуно, остало је парче лима унутар цркве, комадићи
нагорелих греда и балеге. Око цркве нарасла шикара, угинуо пас, а
гробље готово у потпуности уништено. До прекјуче је ту, преко пута
олтара, стајао неоштећен споменик породице Јовановић. Сада лежи у блату.
Скупљамо комаде разбијених керамичких фотографија, супружника Милеве и
Миодрага, и ређамо их по мермерној плочи као какав мозаик. Одлазимо
преко трња и покрадене ограде.
„Добро, људи, где сте? Деца из околних кућа већ су почела да се скупљају око кола”, прекоревају нас сапутници остављени у аутомобилу као нека врста сигурности. Вести о уништавању стижу из Сувог Грла, Приштине, села око Урошевца, околине Пећи, а стизаће и у наредним месецима јер се никада неће сазнати шта се дешавало у срединама где нема Срба и где се само понекад на гробља одлази за Задушнице.
Има ли смисла безброј пута постављено питање: Шта се то догађа на Косову? Где почиње хаос и какве га силе покрећу? Колико је времена потребно за организовање широке, националне акције која ће уништити друге и њихову културу, гробља и споменике? Имамо ли потенцијала да пратимо циклусе насиља и да се од њих чувамо.
Албанско друштво и појединац дубоко су подељени између два начина живота, условно говорећи јавног и приватног, а они се појављују зависно од потребе и интереса. Јавни живот је наглашено европски, оптимистичан, отворен за изградњу нације према западним моделима, спреман за интеграције и апсолутно прилагодљив евроатлантским тековинама и вредностима. Приватни живот и народно мишљење имају своје потпуно другачије вредности и деловање, они прецизно – племенским обрасцима, презирањем званичних институција и „искуством нације и жртве” – дефинишу обрасце националног понашања, циљеве и непријатеље. Како таква подвојеност утиче на живот, одлуке и деловање појединца и колектива?
Полицајци из Витине у новим и испегланим униформама, скројеним по америчким моделима, активно су учествовали у рушењу споменика посвећеног антифашистичкој борби у овој варошици. Било их је довољно да стану испред споменика, позову појачање, зауставе варварство, смире масу, делују превентивно, заштите, сачувају, подуче... Насупрот томе, они, а то се види на снимцима, извиђају може ли пад овог споменика некога од рушитеља повредити, аплаудирају из првих редова, док њихови шефови, детаљно информисани о догађајима, чекају да нестане и последњи траг заједничког живота и борбе против фашизма, па макар она била мала, безначајна и идеолошки пренаглашена. Странци, инструктори момака у америчким униформама, их овоме никада нису учили – напротив, школовали су их да „креирају безбедно и сигурно окружење, без обзира на националну, расну, верску или полну припадност”, потрошили су пуно новца својих грађана и „тричавих” тринаест година, а резултати су мизерни. Победио је племенски, национални, обичајни полицајац. Део његове европске и институционалне свести зна да ће бити суспендован због овога, али то је ситница у односу на посао који је завршио.
Шта се десило с витинским Србима, потомцима већине ових чија су се имена, заједно са спомеником, нашла у каљузи. Багер, блато и урлање означили су симболично крај Срба у Витини. Полицајци и њихови шефови су након 1999. године организовали продају српске имовине у овој вароши – Албанци који су желели да купе имовину обраћали су се шефу полиције, јер „преко њега нису смели”, а он је узимао „свој део”.
„Кућа ти је продата, мени треба да даш 20.000 евра”, јавио се шеф локалном Србину који као интерно расељено лице живи у селу надомак Витине.
„Ја ћу тебе да пријавим због овога”, одговорио је Србин.
„А коме ћеш да ме пријавиш? Пази добро, сутра ће цена бити мања”, узвратио је шеф и кућа је продата.
На Косову и Метохији постоје параинституције, званичне институције и надинституције. Параинституције су обичајне, племенске, мафијашке, ратне структуре, национални радници, сеоске старешине, екстремни исламисти. Званичне институције су влада, скупштина, судови, локалне власти. Надинституције су, на првом месту, америчка амбасада и, у последње време, малим делом немачка амбасада. Губитник између свих ових сила је онај ко је слаб и означен као непријатељ, а то су Срби. Дугорочно, изгубили су Албанци јер неће изградити институције које могу заштитити друштво од цикличних насиља и хаоса, а оно ће потонути у етничку анархију због системских грешка и лоше управе. Краткорочно, након јучерашњег систематски организованог хаоса и похода на гробља, цркве и споменике, Косову ће се драстично убрзати пут ка Европској унији, јер странци не желе никакве огреботине, они морају да задовоље националистичку глад која их може појести. По истом принципу, одлука о признавању независног Косова убрзано је донета после 17. марта 2004. године. Стотине различитих извештаја с прецизним описима инцидената, рушења и дијагнозама стања косовског друштва отишло је и ових дана у западне престонице. Резултат тога неће бити демонтажа овог система, промена свести или ускраћивање подршке. Инсистираће се на укључивању севера у косовски поредак, сигурном путу на чијем крају се налази Европа. Хоће ли на том крају Срба бити на Косову и Метохији, макар и на гробљима?
--------------------------------------------------------
Нова скрнављења и паљевине
У повратничком селу Бабљак код Урошевца проваљена је и оскрнављена црква Свете Тројице. Дан раније обијене су три повратничке куће из којих ништа није однесено.
На старом православном гробљу које се налази у дворишту цркве Светог Николе у Приштини поломљено је пет старих надгробних споменика.
У селу Бело Поље код Пећи синоћ око 21 сат изгорела је кућа Миодрага Петровића у којој, у тренутку избијања пожара, није било никог.
У мешовитом селу Драјковце, у општини Штрпце, запаљен је стог сена. Ватрогасци су брзо реаговали, тако да је спречено ширење пожара.
„Добро, људи, где сте? Деца из околних кућа већ су почела да се скупљају око кола”, прекоревају нас сапутници остављени у аутомобилу као нека врста сигурности. Вести о уништавању стижу из Сувог Грла, Приштине, села око Урошевца, околине Пећи, а стизаће и у наредним месецима јер се никада неће сазнати шта се дешавало у срединама где нема Срба и где се само понекад на гробља одлази за Задушнице.
Има ли смисла безброј пута постављено питање: Шта се то догађа на Косову? Где почиње хаос и какве га силе покрећу? Колико је времена потребно за организовање широке, националне акције која ће уништити друге и њихову културу, гробља и споменике? Имамо ли потенцијала да пратимо циклусе насиља и да се од њих чувамо.
Албанско друштво и појединац дубоко су подељени између два начина живота, условно говорећи јавног и приватног, а они се појављују зависно од потребе и интереса. Јавни живот је наглашено европски, оптимистичан, отворен за изградњу нације према западним моделима, спреман за интеграције и апсолутно прилагодљив евроатлантским тековинама и вредностима. Приватни живот и народно мишљење имају своје потпуно другачије вредности и деловање, они прецизно – племенским обрасцима, презирањем званичних институција и „искуством нације и жртве” – дефинишу обрасце националног понашања, циљеве и непријатеље. Како таква подвојеност утиче на живот, одлуке и деловање појединца и колектива?
Полицајци из Витине у новим и испегланим униформама, скројеним по америчким моделима, активно су учествовали у рушењу споменика посвећеног антифашистичкој борби у овој варошици. Било их је довољно да стану испред споменика, позову појачање, зауставе варварство, смире масу, делују превентивно, заштите, сачувају, подуче... Насупрот томе, они, а то се види на снимцима, извиђају може ли пад овог споменика некога од рушитеља повредити, аплаудирају из првих редова, док њихови шефови, детаљно информисани о догађајима, чекају да нестане и последњи траг заједничког живота и борбе против фашизма, па макар она била мала, безначајна и идеолошки пренаглашена. Странци, инструктори момака у америчким униформама, их овоме никада нису учили – напротив, школовали су их да „креирају безбедно и сигурно окружење, без обзира на националну, расну, верску или полну припадност”, потрошили су пуно новца својих грађана и „тричавих” тринаест година, а резултати су мизерни. Победио је племенски, национални, обичајни полицајац. Део његове европске и институционалне свести зна да ће бити суспендован због овога, али то је ситница у односу на посао који је завршио.
Шта се десило с витинским Србима, потомцима већине ових чија су се имена, заједно са спомеником, нашла у каљузи. Багер, блато и урлање означили су симболично крај Срба у Витини. Полицајци и њихови шефови су након 1999. године организовали продају српске имовине у овој вароши – Албанци који су желели да купе имовину обраћали су се шефу полиције, јер „преко њега нису смели”, а он је узимао „свој део”.
„Кућа ти је продата, мени треба да даш 20.000 евра”, јавио се шеф локалном Србину који као интерно расељено лице живи у селу надомак Витине.
„Ја ћу тебе да пријавим због овога”, одговорио је Србин.
„А коме ћеш да ме пријавиш? Пази добро, сутра ће цена бити мања”, узвратио је шеф и кућа је продата.
На Косову и Метохији постоје параинституције, званичне институције и надинституције. Параинституције су обичајне, племенске, мафијашке, ратне структуре, национални радници, сеоске старешине, екстремни исламисти. Званичне институције су влада, скупштина, судови, локалне власти. Надинституције су, на првом месту, америчка амбасада и, у последње време, малим делом немачка амбасада. Губитник између свих ових сила је онај ко је слаб и означен као непријатељ, а то су Срби. Дугорочно, изгубили су Албанци јер неће изградити институције које могу заштитити друштво од цикличних насиља и хаоса, а оно ће потонути у етничку анархију због системских грешка и лоше управе. Краткорочно, након јучерашњег систематски организованог хаоса и похода на гробља, цркве и споменике, Косову ће се драстично убрзати пут ка Европској унији, јер странци не желе никакве огреботине, они морају да задовоље националистичку глад која их може појести. По истом принципу, одлука о признавању независног Косова убрзано је донета после 17. марта 2004. године. Стотине различитих извештаја с прецизним описима инцидената, рушења и дијагнозама стања косовског друштва отишло је и ових дана у западне престонице. Резултат тога неће бити демонтажа овог система, промена свести или ускраћивање подршке. Инсистираће се на укључивању севера у косовски поредак, сигурном путу на чијем крају се налази Европа. Хоће ли на том крају Срба бити на Косову и Метохији, макар и на гробљима?
--------------------------------------------------------
Нова скрнављења и паљевине
У повратничком селу Бабљак код Урошевца проваљена је и оскрнављена црква Свете Тројице. Дан раније обијене су три повратничке куће из којих ништа није однесено.
На старом православном гробљу које се налази у дворишту цркве Светог Николе у Приштини поломљено је пет старих надгробних споменика.
У селу Бело Поље код Пећи синоћ око 21 сат изгорела је кућа Миодрага Петровића у којој, у тренутку избијања пожара, није било никог.
У мешовитом селу Драјковце, у општини Штрпце, запаљен је стог сена. Ватрогасци су брзо реаговали, тако да је спречено ширење пожара.
објављено: 23.01.2013.
Нема коментара:
Постави коментар